|
         |
 |
Dugo, dugo šuma ove godine nije pozivala gljivare. Vrućina i suša, poneka kiša ali opet paklena vrućina sve to poništi. Tako je bilo i u septembru. U subotu 19.09. organizujemo izložbu, a napolju 37oC, gori zemlja, gori nebo. Izgurasmo nekako. Konačno popusti vrelina, naglo zahladni, pade po koja dobra kiša i raspoloženje poče da se popravlja. Vreme je za šumu. |
Visok i krupan primerak gljive Pisolithus arhizus na obodu kukuruzišta.
|
|
I krenusmo po šumama, daleko i blizu, visoko i nisko. Prvi utisak, nikada više nije bilo orgijanja motorne testere po terenima gde smo se zaticali. Po nacionalnim parkovima, po parkovima prirode, po lokalnim državnim i privatnim šumama, svuda se čuo taj prodorni zvuk, nekada i sve vreme boravka u šumi. Sećam se posete gorostasnim šumama bukve, jele i smreke, podno Jankovog kamena. Prvi put se nije moglo kolima makadamskim putem, jer su oborena stabla preprečila put. Od paranja testera i brektanja šumskih traktora bilo je potrebno pobeći što dalje. Koliko sam video, tu je sekla država. Sećam se dolaska na isto mesto dva meseca kasnije. U šumi pokolj, pustoš, a testera još nije završila i dalje je odzvanjala parkom prirode. Potpuno mi je razumljiva potreba eksploatacije šume ali budimo iskreni prema sebi i drugima, nemojmo onda te teritorije nazivati nacionalnim parkovima i prostorima pod specijalnom zaštitom. To je jednostavno državna šuma, koju će država preko svojih predstavnika poseći, pre ili kasnije.
|
Šta reći o gljivi Amanita ovoidea, jednostavno domaća gljiva.
|
|
Tamo u planini ima građevinskog drveta, dok ga ovde u nizini odavno više nema. Ovde su hrastove šume panjevače, koje se svakih desetak godina seku, dok šuma biva sve slabija i slabija. Skoro sam bio na staništu retke gljive Boletus dupainii. Cela zapadna strana brda bila je sljuštena, potpuno satrvena. Zemlja kamenita, uglavnom krečnjak, hrast kržljav, dugo mu treba da se obnovi. Seku se šume u vlasništvu ali sve češće i tuđe privatne, još bolje državne. Ukoliko vam je deda ostavio tamo negde u selu kakvu šumu, ukoliko je ne obilazite i nemate koga tamo, od te šume ostaće samo panjevi.
|
Liči na mišku ali je daleko od nje, retka krovnjača Pluteus ephebeus.
|
|
Grejanje je sve skuplje, a drvo se u nas drži kao jedan od najjeftinijih energenata. Posvuda po Evropi to je drugačije, šume se na sve načine štite, kod nas se seku bez kontrole i plana. Rezultat, u regionu najmanje šume ima Srbija (jedino još manje Albanija), a i te šume su uglavnom lošeg kvaliteta, kako to šumari kažu šume panjevače. Dakle, primerenije je naše državno preduzeće nazvati Srbija panjevi, nego Srbija šume. Nemam ni malo optimizma za naše šume u budućnosti: suše, visoke temperature, bolesti, štetočine, nekontrolisana seča ništa dobro ne donose.
|
Pojedine krovnjače su zaista spektakularne, Pluteus thomsonii (gore levo Xylaria polymorpha).
|
|
Vreme u oktobru je bilo pogodno za gljive ali nepoznanica je bila kako će se na pojavu plodnih tela odraziti veliki nedostatak vlage i visoke temperature tokom leta. Mogu reći da je oktobarska sezona bila zanimljiva i neobična. Većina mikoriznih gljiva se gotovo uopšte nije ni pojavila (Boletus, Cantharellus, Cortinarius, …), a neke druge su se baš razbaškarile. Zekama i amanitama (ne svim) vreme je odgovaralo, kao i gljivama saprobima. Imao sam prilike da vidim ogromne krugove panterovki i strelastih preslica (A.beckeri) oko usamljenih hrastova. Pečurke su se uglavnom grupisale na obodima šuma gde je bilo više sunca i toplote.
|
U bukovoj šumi krvava šlemovka, Mycena haematopus.
|
|
Na dobro poznatom krečnjačkom staništu vrste Amanita ovoidea, razbacani tanjiri, veliki, debeli i beli. Svaki šumarak je mogao da iznenadi, a pravilo je bilo izbegavati duboku šumu. Bio sam svedok pojave velikog broja plodnih tela mikorizne gljive na mestu gde je iskrčen decenijski šibljak oko stabala hrasta. Naravno za vreme postojanja šibljaka nikakve pečurke tu nije bilo, bez obzira na uslove. Izgleda gljive mogu da nas uče strpljenju.
|
Retka gljiva, međutim u ovoj šumi, oktobra meseca i ne baš, Lentinellus flabelliformis.
|
|
Dabome, oktobar je uvek vreme za hebelome. Ovaj rod je prilično brojan, a gljivari ga obično zaključe sa dve prepoznatljive vrste: H.sinapizans i H.crustiliniforme. Mislim da mikolozi-amateri (kao uostalom i profesionalci) mogu napraviti zančajniji pomak u mikologiji na ovim prostorima, samo specijalizacijom. Površnim skakanjem sa roda na rod, identifikuju se karakteristične vrste, zagrebe se plitko i sve ostane na tome. Obimni gljivarski vodiči pružaju potrebnu širinu ali ne i dubinu.
|
Veoma izražena (lažna) mrežica na dršci vrste Xerocomus ferrugineus.
|
|
Dugogodišnjim posmatranjem pojedinih vrsta sve više se otkrivaju spoznaje kojih nema u knjigama. Sve više se otkrivaju primerci koji odudaraju od opisa u literaturi. Postoje plodna tela koja jednostavno sede na sredokraći između dve vrste. Razlika u dimenzijama spora od samo jednog mikrona, na primer često znaju da razdvoje dva taksona, što se u literaturi navodi vrlo autoritativno. Kako se za statističku obradu dimenzija spora obično uzima (meri) 20 do 30 pojedinačnih spora, a njih je na posmatranoj pločici na hiljade, često sam menjajući tačku posmatranja ove gomile nalazio prosečne dimenzije spora koje se razlikuju za taj mikron i više od prethodnog mesta merenja.
|
Dugo je nisam video, Volvariella gloiocephala.
|
|
Bilo kako bilo, potrebno je veoma mnogo utrošenog vremena za sve te terenske i laboratorijske analize. Specijalizacija se tu nameće kao ubojit i vremenski prihvatljiv pristup za širenje mikološkog znanja. Naravno, potrebno je više specijalista.
|
Sušne jeseni joj nikako ne prijaju, Hygrocybe chlorophana.
|
Što se tiče šuma na našim prostorima, možda će polako nestati ali će zato posvuda biti smeća. Možda je to sjajna prilika za ruderalne vrste. |
|
|
